Ishrana

Ako dete ne voli da jede, treba li ga prisiljavati?

U ranom detinjstvu važan je stalan ritam ishrane, ali kad prođe ta prva faza ljudskog života, još je važnije zadržati naviku redovnog uzimanja obroka. Dete se mora što pre prilagoditi obrocima odraslih, njihovom broju i sastavu.

Dete se mora navikavati na jednostavnu, zdravu i ne suviše prerađenu hranu, jer je njegov sistem za varenje još vrlo osetljiv i ne treba ga opterećivati teško svarljivom hranom. Ta zlatna pravila imaju svoju psihološku pozadinu, jer se baš na području ishrane prave najveće greške koje direktno zadiru u dečju psihologiju.

Članovi porodice često greše – naročito ako je dete jedinče – što pridaju suviše veliku pažnju onome što dete pojede. Tako ga navikavaju da postane hirovito i da u jelu ne traži zadovoljenje gladi nego ponekad samo uživanje koje ga kao takvo golica. Zbog toga su mu mnogo puta draža ukusnija i pikantnija jela koja su teško svarljiva, ne odgovaraju dečjem organizmu i često su uzrok gubljenja apetita.

I onda, ako dete neće da jede, cela se porodica zabrine. To, naročito, za njega predstavlja novo iskustvo: ako, naime, odbije jelo, može mnogo štošta postići. Ne mora, na primer, samo da jede nego ga drugi hrane (što je svakako udobnije), sluša lepe priče, dobija poklone – sve, naravno, ako pojede.

Treba ga naučiti da shvati kako jede sebe radi, a ne da bi drugima pružilo uživanje i da ga, ako pojede svoj obrok, ne čeka nikakva nagrada. Uopšte ne treba pridavati veliku pažnju onome šta jede i valja pokazati potpuno ravnodušnost prema tome da li jede ili ne.

Pogrešno je detetu pripremati posebna jela, kako bismo pronašli ono koje će mu se svideti; treba naprosto primetiti da će pojesti drugi obrok. Međutim, u intervalima između dva obroka ono ne sme dobiti više ništa.

U deteta treba negovati potrebu za redovnim i urednim uzimanjem hrane, odgajati njegov ukus: ako mu ga počnemo kvariti odviše ukusnom i složenom hranom, iako mu nećemo naškoditi – promenićemo tu njegovu sklonost ka zdravoj i jednostavnoj hrani.

Dete, naviknuto na red i jednostavna jela, neće biti ćudljivo kao ono koje nikada nije dobijalo redovno svoje obroke niti su oni zadovoljavali osnovne elementarne norme u pogledu kakvoće i količine.

Ako dete ne voli da jede, treba li ga prisiljavati?

Lakomo dete možda nije takvo zato što oseća preteranu fiziološku potrebu da jede: proždrljivost je u većini slučajeva plod loših navika u ishrani, a nedostatak apetita često rezultat određenih psihičkih faktora.

Poznato je da deca često odbijaju neku hranu iako je nisu nikada ranije ni okusila. Ovu predrasudu treba inteligentno zaobići, pripremajući tu istu hranu na nesvakidašnji način, servirajući je detetu zanimljivo i tako da godi njegovom oku.

Povrće, zeleni listovi salate, šargarepa, rotkvica – delovaće mnogo lepše ako se sitno iseckaju. Dete će ih tako pripremljene moći, osim toga, i mnogo lakše pojesti: kašikom, a ne viljuškom! Ugoditi oku je imperativ koji je kod dece na velikoj ceni. U svakom slučaju, nepotrebno ih je prisiljavati da jedu neko određeno jelo ako ne želimo da kasnije, kao odrasli, prema njemu osete definitivnu odbojnost.

Debela deca obično izazivaju divljenje i ponos svojih majki, ponos koji one nikada ne mogu da sakriju.

Ako ostavimo po strani razne faktore koji mogu uticati na preveliko povećanje težine (naslednost, karakter, poremećen apetit, hormoni), često se suočavamo s roditeljima, ili, tačnije, s majkom koja prisiljava dete da previše jede samo da bi uživala gledajući ga kako “cveta“, i tako pokupila priznanje rodbine i okoline u kojoj živi. Još je uvek, izgleda, na snazi stara uzrečica da nema lepote bez debljine.

Infantilna gojaznost je često posledica takvnh uverenja. Utvrđeno je, međutim, da se detetu daje previše skrobnih (brašnastih) proizvoda u doba kada su mu, naprotiv, potrebne baš belančevine da bi izgradilo svoje organsko zdanje.

Treba znati da se karakter masnog tkiva stvara u ranom detinjstvu. Preobilna ishrana u ovom periodu izaziva stvaranje bogatog masnog tkiva u ćelijama koje imaju sposobnost da se razmnožavaju. Uzrok prevelike debljine u tom periodu leži, dakle, u povećanom broju tih ćelija, što predstavlja ozbiljnu prepreku dijetetskoj terapiji protiv gojaznosti u trenutku kad dete bude postalo odrasli debeljko.

Nezavisno od štetnih posledica koje izaziva, gojaznost se može pretvoriti u začarani krug, bez obzira na to što ju je uzrokovalo. Što je dete deblje, teže će moći da sudeluje sa svojim vršnjacima u igrama koje zahtevaju određenu spretnost i okretnost; a što se manje kreće, njegov će organizam gomilati sve više energije u obliku masti.

Osim toga, dete koje ne može slobodno i nesmetano da sudeluje u igri osetiće se strano u krugu prijatelja i lakše će postati nišan šala svojih drugova.

Kada je dete već postalo predebelo – pa makar se radilo i o početnoj gojaznosti – majka će vrlo teško uspeti da ispravi njegove loše navike. Dete nema tako čvrstu volju kao odrastao čovek da bi se samo odreklo hrane koja goji, niti je dovoljno svesno i razumno da se bez teškoća podvrgne ograničenju onoga što mu toliko prija.

Razborita majka držaće daleko od deteta sve one vrste jela koje za njega mogu biti iskušenje i neće od toga stvarati problem. Dovoljno je da mu više ne budu na dohvat ruke kolači, testenine, marmelade, i da u njegovoj blizini uvek ima svežeg voća kao – “uteha“.

Budući da je prevelik apetit često znak osamljenosti i nedruštvenosti, važno je osigurati detetu porodičnu vedrinu, mirno i bezbrižno pohađanje škole i slobodan društveni život.

Nije dovoljno dete naučiti samo da se hrani: ono mora znati da se ponaša kao civilizovana osoba, tj. mora znati kako se treba ponašati za stolom.

Ponovimo, ponašanje za stolom može i te kako uticati na budućnost deteta. Prema tome kako se neko ponaša za vreme jela možemo odmah doneti sud o vaspitanju i kulturi dotične osobe. Onaj ko se za stolom nevaspitano ponaša biće ranije ili kasnije isključen, neće biti pozivan, svi će izbegavati da se s njim nađu za stolom. Dete već od malih nogu možemo naučiti kako se drži viljuška i kako se može, tiho i bez srkanja, pojesti supa.

Strah od toga da dete “ne bi jelo“ nije štetan samo na polju ishrane (jer dovodi do koncesija) nego i na polju dobrog ponašanja. Nema u jednoj kući ničeg tužnijeg od deteta koje supu jede u kuhinji, meso na hodniku, kompot u dnevnoj sobi pred televizorom, a za njim idu majka, baka ili tetka s plastičnim tanjirićem i kašičicom.

Nalazimo se na području na kome vladaju hirovi, ali oni jedva da ostavljaju trag na detetu (čak i onda ako dete već pokazuje karakter oca, koji je sposoban da jede čitajući novine, ili majke, koja ne može da sačeka svog supruga ni desetak minuta i počinje sama da jede). Istinski loše vaspitanje, ono od koga se neće nikada osloboditi, vezano je za šunku ili makarone koje dete hvata ručicama i gura u usta, za hleb bačen na pod a da niko nije reagovao, za zabavu da duva u ćašu dok pije iz iste.

Nežno ali uporno treba ga uveriti da već vekovima celi svet upotrebljava određeni pribor koji se zove nož, viljuška i kašika. Ako bude dobro upućeno, dete će kad odraste smatrati sasvim normalnim da ribu ne seče nožem i odbiće da se posluži čačkalicama.

Detetu se, naravno, mora pomoći, i to ne samo rečima nego i dobrim primerom. Majka će mu pribaviti mali sto, prekriven stolnjakom, ubrus, pribor za jelo, “njegov“ tanjir, razvijajući u njemu osećaj za red i čistoću, koju će mališan morati poštovati da bi je pošto prođe vreme mogao – zahtevati. Skladni odnosi između roditelja i dece temelje se i na ovome.

1 Comment

  1. Anonimni

    16/03/2016 at 4:55 pm

    Servirajte obrok dosledno. Planirajte obrok pre nego to dete postane suvi e gladno, umorno ili iritirano. Ne galamite ako obrok ostane netaknut.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>